Stid i krivica
Zdravi stid je emocija koja ljudsko biće upozorava na svoja ograničenja.
Ako dete može biti zaštićeno čvrstim dobrostojećim granicama i istraživati, ispitivati i uzbuditi se bez uskraćenosti roditeljske ljubavi, razviće zdravo osećanje stida koji se izražava kao trenutak nelagode za normalne ljudske neuspehe ili kao sramota u prisusutvu nepoznatih osoba. Ukoliko roditelj ne može prepoznati potrebe deteta, a samim tim i adekvatno odgovarati na njih, onda dete ne može kreirati načine komunikacije sa sredinom, okreće se od nje i povlači u izolaciju duboko skrivajući autentično biće manifestujući adaptiranost. To je telesno pamćenje organizma da mora da se zatvori pred sredinom koja ga bolno tretira uz aktivaciju intojekta „opasno je tražiti“. Od repetetivnosti, dugotrajnosti i inteziteta iskustva sa sredinom u daljem odrastanju zavisiće koliko stida će biti kreirano i u kojoj meri toksičnosti.
Stidljiva osoba u kritičnoj i nepodržavajućoj sredini na telesnom nivou povija glavu, skriva pogled u stranu, znoji se, oblivena je toplinom i crvenilom, meškolji i ima impuls za skrivanjem. Afektivno oseća usamljenost, tugu, bespomoćnost i inferiornost. Iz gore navedenog može se zaključiti da se stid odnosi na ljudsko generalno „JA“ da je loše, odnosno na funkciju Persone.
Za razliku od stida, krivica je vezana za Ego funkciju, jer se odnosi na neku aktivnost tokom koje osoba radi nešto loše povređuje sebe i druge ili nanosi štetu okolini. Krivica može biti funkcionalna ili autentična i disfunkcionalna ili neurotična. Ako se prekrši nešto što je lično verovanje, automatski se javlja osećanje pokajanja i želja da se popravi ono što je pokvareno bez repeticije. Adekvatno i autentično osećanje krivice oslanja se na osećanje odgovornosti. Kod neurotične krivice ključan je strah od kazne jer se krše pravila i vrednosti koje su osobi nametnute iz sredine i ako su izbalansirane kaznom desiće se da se ista ponovi, jer nije problem u aktivnosti već u zabrani – kazni.
Tokom terapijskog rada sa osobama koje preplavljuje stid negujemo horizontalan, dijaloški odnos zbog početne zloupotrebe snaga. Terapeut mora biti dovoljno strpljiv i istrajan zbog dugog projektovanja. Cilj terapije je da se osnaži Ego funkcija, da se prepoznaju bazične potrebe, da osoba redefiniše uverenja o sebi i rehabilituje autentično „JA“. U radu sa stidom završavaju se „nedovršeni poslovi“ sa značajnim drugima. Osoba ima priliku da tokom terapijskog procesa „dobije“ roditelja kakvog je zaslužio i želeo a nije imao i da zbog toga izrazi svoj bol. Retrofleksija se zamenjuje agresijom prema sredini. Prorađuje se tuga koja se javlja nakon povrede i proširuje svesnost o mogućim posledicama ličnih izbora.